Na proputovanju kroz Italiju, jedan dan smo se zadržali u Montekatiniju (Toskana) a drugi u obilasku Ligurijske obale i Ćinkve Tere (Oblast Pet sela). S obzirom na to da je Montekatini banja tek malo veća od, recimo, Banje Koviljače, nije tu imalo baš mnogo toga da se obilazi, sve u svemu, voljnom čoveku bi bilo dovoljno dva - tri sata da vidi sve što mu ta banja nudi. Ali zato, na samo 70 kilometara odatle je predivna Firenca... ali, samo jedno popodne provedeno u njoj je tako malo! Za obilazak katedrale Santa Marija Del Fjore i Ufici galerije redovi, što onih sa rezervisanim ulaznicama, što onih koji su svoje karte tek trebali da kupe, bili su odavde do beskonačnosti! Zato smo ih ostavili za neki drugi put jer Firenca nije grad koji se posećuje tek tako usput, na brzaka... Ponte Vekio, fontana Del Porčelino, palata Piti, most ljubavi, Trg Sinjorija čekali su nas tolike vekove, moraće još koju godinu.
Ali smo zato za Ćinkve Tere imali ceo dan. Ovih pet ribarskih sela su deo nacionalnog parka i UNESKO-ve svetske baštine. Do ove oblasti može se doći samo brodom ili vozom, nema prilaznih puteva. Voz ko svaki voz, karta po osobi za ceo dan vozikanja tamo vamo, od sela do sela, košta nešto preko 18 evra. Stanice su uske, gužva na peronima je ko u pedesetici u špicu pa povedite računa da stojite što dalje od žute linije jer voz bukvalno uleti u stanicu. Tek kad se izvučete iz tunela, pogled vam pukne po pučini. Riomađore i Korniliju smo preskočili, ali su nas preostala tri sela, Manarola, Vernaca i Monteroso, ostavili bez daha! Naročito Manarola. Raznobojne kamene kuće kao da izviru iz stena, sporedne uličice tek toliko široke da se čovek provuče kroz njih, stepenice na sve strane, restorančići, barovi, pabovi, prodavnice andrmolja, mamipara, fenseraja, sve to predivno šarenilo je savršen ram za jedno pola miliona turista po kvadratnom metru! Moram priznati, to je jedino mesto na kojem se nisam osećala kao turista zbog konstantnog škljocanja telefonom, jer - svi to rade! Plažu jedva da imaju, ali zato im je selo ko bombonica. Vernaca je vrlo slična, samo s malo većom plažom i lukom. Ali zato Monteroso ima plažu pa ko voli onaj jezivo sitan i vreo pesak, i mlaku vodu za brćkanje, restorančiće uz plažu, ili kratku šetnju do obližnje tvrđave, ovde će sigurno uživati.
Sad, zašto mi je ovoliki uvod u recept za lebac? Zato što smo ta dva dana u Italilji bukvalno živeli na fokači! Onu najbolju pojeli smo u Vernaci, ja samo sa ruzmarinom, gdin Đ. onu sa paradajzom, paprikom, začinima i mocarelom. Obe za 5 evra, sačekali red u pekari, a posle bogami i red da se sedne na onu jedinu klupu. Ko nije mogao da čeka, sedeo i jeo na ivičnjaku, kao i svi ostali belosvetski putnici, dok im se iznad glava vijorile gaće, peškiri, kupaći, posteljine.Priznajem, ova moja fokača je ukusom vrlo blizu te iz Vernace, blizu, ali ipak nije to to. Mora da imaju neki tajni sastojak, ili je posebno brašno, sve u svemu, mi smo rezultatom bili prilično zadovoljni. Obzirom da sam ovu fokaču pravila u velikom plehu od rerne, posipala sam je čime sam stigla tako da smo dobili četiri različite od jedne mere. Recept sam pronašla na internetu a u prevodu i pojašnjenju mi je najviše pomogla Aleksandra sa bloga Od tanjira do pjata. I naravno, za sledeću posetu Italiji preporučila mi fokaču s lukom i onu sa brašnom od leblebija, što se mora isprobati!
Potrebno je za testo:
400 g brašna tip 400 oštro (obavezno)
250 g brašna tip 500 meko
335 g mlake vode
13 g soli
10 g meda ili šećera
20 g svežeg kvasca ili 10 g suvog (1 kesica)
30 g maslinovog ulja
+
100 g vode sa jednom kašičicom soli
30 g maslinovog ulja
+ po želji za posipanje:
masline, svež ili sušeni paradajz, začini, sirevi, razno povrće...