Mi u porodici imamo čudan, prilično morbidan i često neshvaćen smisao za humor (svi sem mame, ona je priličan bukvalista i zbog toga često meta naših gluposti, što ju je milion puta dovelo do ivice nervnog sloma), tako da je nama ova priča o dedinom odelu godinama bila zanimacija!
Na dnu njive ispod kuće, dole pored malinjaka, u samom ćošku, rastao je hrast. Kažu da je tu posađen još tamo negde četrdesetih godina prošlog veka. Mirno rastao u svojoj samoći punih šezdesetak godina. Redovno rađao gomilu žireva i pravio ogromnu hladovinu nikom. I tako sve do pred kraj veka. Onda je jednostavno rešio da umre.
Sva sreća deda to na vreme primetio. Došao je samo jednog dana i rekao: "Moramo iseći onaj hrast, počeo da truli kroz sredinu".
Sutradan se iskupe komšije, rođaci i kumovi. Bilo bar njih desetak. Veliko je to drvo, treba se izboriti. Kum Živko stigao sa motornom testerom. Obilaze hrast sa svih strana, zagledaju, donose svakojake dijagnoze, s koje strane je bolje zaseći, gde će pasti, koliko kubika ima u njemu... I presudiše mu! Strovali se stablo, udariše grane o zemlju a oni svi nagrnuše sa sekirama da ih podsecaju...
Radoznala kakva jesam, nisam ih dugo gledala iz kuće, nego sam zapucala pravo do njih. Ima sigurno 300-400 m od kuće do hrasta. Samo što stigoh kad mi kum Živko reče da skoknem do kuće i donesem metar. "Šta će vam sad metar? Samo stablo presecite na pola i to je to?" krenem da kukumačem, ko će sad da se vraća kući, traži metar pa ponovo nazad do njih... nije mi se mililo.
Oni se svi smeju, neko dobacuje: "Da ga ne skratimo previše pa posle da bude mali!" Ništa tu meni jasno nije, ja se i dalje borim da ne idem po taj metar! Oni se svi uglas smeju, deda i on sa njima. Tek u jednom trenutku kum uzviknu: "Ma šta će nam metar, dolazi Žikiću i lezi ovde!!!" Deda prilazi oborenom stablu, leže na zemlju pored njega, neko dobacuje "ne baksuziraj, ne prizivaj, daleko bilo, pu pu pu, pomeri se s mesta", kum odmerava odmah iznad njegove glave, smeh do suza, deda viče da puste još pola metra preko, za svaki slučaj, komšija dobacuje da ne brine, ima građe dosta... Obeležiše oni stablo i konačno presekoše. Stigoše pivo i rakija, da se proslavi!
"Ne brini Žikiću, biće i za tebe i za babu!"
"Čega će biti?" pitam.
"Odela!"
"Kakvog odela, o čemu vi pričate?!"
"Evo pravimo odelo, ali ono večito, za babu i dedu!", mozak mi počinje ubrzano da radi... dakle ništa od dobrih hrastovih daski za stepenice, deda rešio da sebe i babu obezbedi za ONAJ dan! U Srba vam se najviše ceni hrastov sanduk, najduže traje... E deda, deda...
Popiše oni pivo i rakiju, odvukoše stablo do komšije na strugaru, posle par dana stigoše kući lepe, dugačke hrastove daske. Deda ih je pažljivo poređao ispod krova od garaže, da se suše, vodeći računa da su ravno složene, da se ne iskrive vremenom.
Bogu hvala stajale su te daske preko dvadeset godina tako, i čekale ONAJ dan. I nisu ga dočekale. Pre desetak godina deda je ustanovio da ih je pojeo onaj crv. Slegnuo je ramenima, nasmejao se i rekao: Šta ćeš, ne možeš preko reda!
Da ovu priču ne shvatite pogrešno želim da napomenem da je u nekim seoskim krajevima običaj obezbediti za sebe sanduk još za života. Neko ga napravi onako po svojoj želji, a neko samo pripremi građu za njega. Neko uz sanduk pripremi i krst, a još češće i spomenik, pa onda mirno čeka sudnji dan, srećan što je taj trošak skinuo sa leđa dece. Kod nas je godinama ta dedina "građa" bila predmet šala a naročito zbog činjenice da je mama žarko želela te hrastove stepenice!
©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2024. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар