Justejn Gorder, „Devojka s pomorandžama“
„Posmatraj svet, George, posmatraj svet pre nego što nabubaš previše fizike i hemije.“
Oooo kakva je ovo poslastica od knjige! Čitana lagano, natenane, stalno iznova iščitavajući pasus po pasus, mogla bih reći da sam je pročitala jednom i iščitala jedno 10 puta! S uživanjem.
Priznaću vam jednu stvar: ima tek par PRVIH rečenica/pasusa koji su mi ostali u sećanju. Neki zbog poruke koje su nosili, neki zbog same emocije kojom su bili obojeni, ali sada mi se prvi put u životu desilo da me prve dve rečenice neke knjige dobiju na način na koji me je pisac prinudio da ih čitam, te sam ih, neverujući, čitala i čitala nekoliko desetina puta. I rezultat svaki put isti. Prvo sopranom: Moj otac je umro pre jedanaest godina. A onda gotovo altom, duboko: Imao sam tada samo četiri godine.
Mada je smeštena u grupu ljubavnih knjiga, ovo je daleko od klasičnog ljubavnog romana. Ova knjiga je oda svakom trenutku života. To je Georgova priča o poslednjem pismu koje je napisao njegov pokojni otac, a namenio ga je upravo njemu, da ga pročita jednog dana u budućnosti, u nadi da ipak neće proći previše vremena do tad. Nećete u tom pismu pronaći one američke filmske banalnosti: sine, da ti tata objasni kako da se obriješ sad kad mene više nema, evo ovako treba da zamahneš bejzbol palicom, ovako se menja guma na poršeu, ne ljuti mamu i voli novog tatu. Ovim pismom Georga otac uči suštini, samoj esenciji života, pokušava da mu objasni, sa stanovišta čoveka koji umire, kakav je to dar, kako da se nosi s njim, priča mu o devojci koju je jednom nakratko sreo i posle dugo tražio, postavlja mu milion i jedno pitanje, ali ono najvažnije Georga (a i sve nas) čeka na kraju: da li se život isplati? Kad biste mogli da birate, da li biste pristali da budete sekund u beskraju, unapred znajući da će vas u toj sekundi strefiti i dobro i loše, i bol i sreća, i da ćete jednog dana samo nestati, čestica prašine oduvana vihorom vremena... A opet, i pored svih tih priča i lekcija o životu i ljubavi, kroz čitav roman provlači se jedna divna nit, priča o svemiru i Hablu je kao Arijadnino klupče bačeno u budućnost, zajednička ljubav oca i sina prema svemiru i zvezdama, za koju se Georg tako čvrsto drži, svestan da je to možda jedino zajedničko što ima sa ocem čiji lik samo sa slika zna. Opet, s druge strane, iz svake reči pisma, oseća se bojazan da li ga se sin seća, pamti li jedan jedva četvorogodišnjak ljubav i pažnju koju mu je otac poklanjao.
Sam kraj knjige donosi oproštaje i opraštanja ali i odrastanje, sazrevanje, još ljubavi, ako je uopšte moguće više ljubavi od one koja je utkana u redove.
Gorder je pravi majstor reči. Oduvek sam cenila ljude koji u malo reči znaju da kažu puno. Ovaj roman je kratak, prekratak, a opet u njega je stao čitav svemir.
P.S. Kao dodatak stavljam jedan od najlepših dueta, Natali Kol ga je otpevala zajedno sa svojim pokojnim ocem, Net King Kolom. „Unforgettable“, nekako mi savršeno paše uz ovu knjigu. 💓💓💓
©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2020. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар