Svetlo između okeana

Prvo #preporuka,  pa sve ostalo

„Svetlo između okeana“, M.L. Stedman

„Živimo s odlukama koje donosimo, Bile. To je hrabrost. Istrpeti posledice svojih grešaka.“

Tom je od onih muškaraca koji su spolja čvrsti kao stena, dok u sebi biju svoje bitke. U rat je otišao kao dobrovoljac  i, nikako ne shvatajući čime je to zaslužio, iz rata se vratio neozleđen. Ali samo fizički. Psihički se borio da preživi svaki dan, sam sa sobom. A onda je upoznao Izabelu, vedru, mladu, energičnu, otvorenu, jednostavnu. Takvi kakvi jesu, zavoleli su jedno drugo. So far, so good.

Dani čuvara svetionika i njegove mlade supruge teku i teku, jedan isti kao i svi prethodni, svaka tri meseca im stižu namirnice, svake treće godine imaju pravo na dve nedelje odmora. I taman kad pomislite šta koji andrak još može da im se dogodi na tom kamenu izmedju dva okeana, tamo na kraju sveta, šta može toliko da poremeti njihovu sreću, da promeni ne samo njih nego i toliko drugih ljudi, e onda im se dogodi život.  Jer Izabela ne može da iznese trudnoću. Jer očajnički želi dete. Jer su u nasukanom čamcu pronašli malu devojčicu. Jer jer Tom isuviše voli da joj ne ispuni tu jednu jedinu želju koju je ikad imala.

Koliko god Izabela na mahove zvučala sebično, ja je razumem.  Vama koje ste rađale a niste očajnički  želele, ili bar samo želele, da nosite, ljuljate, dojite, uspavljujete, gledate, osluškujete dah, vama je teško objasniti beznađe praznih ruku.  Zato me ni jedna Izabelina odluka nije začudila ni iznenadila, iznenadila bih se da je bilo drugačije. Jer, koliko je strašno imati, pa nemati? A koliko bolno nikad nemati? Mogu da i razumem Toma, njegovo osećanje pravičnosti , bez nijansi, samo crno i belo. On drugačije jednostavno nije mogao. Lako ga je zavoleti onako povučenog, zatvorenog, a sa svom silom osećanja u njemu.

Od trenutka kad su pale odluke, meni iz glave nije mogla da izađe teorija haosa. Ono što se dogodilo Tomu i Izabeli bilo bi objašnjeno efektom leptira: „Ako leptir zamahne krilima u Pekingu, to može dovesti do pojave uragana na Floridi.“ Ne, neće taj zamah krila proizvesti toliki vetar,  sam taj pokret  će promeniti neki sled dogadjaja do kojih ne bi ni došlo da taj leptir, vrag ga odneo, nije zamahnuo krilima. U životu sve se računa, svi smo bitni, ma koliko zrno peska u beskraju bili.

Tom je zamahnuo svojim krilima onog trena kad je udahnuo prvi put, jer se rodio samo da bi upoznao nju, i voleo nju. Sve ostalo su bile posledice.

Divno piše Stedmanova, jednostavno, lagano. Osetite tu čamotinju i beskraj vremena na svetioniku na steni, vetrove, oblake  i mirne zalaske sunca, dane ispunjene srećom. Kasnije vas svaka njena reč pritisne teskobom, strahom, očajem, ali istovremeno lako je osetiti i ljubav, ona je tu, u svakoj reči.  Ni na jedan jedini tren nije skliznula u dosadno, patetično. Da napiše još neku knjigu, ja bih je, eto, rado čitala po cenu da se opet vadim na ambroziju i polen korova. 

.

.

.

Umesto uvoda: U neko doba noći, menjajući kanale na tv-u, naleteh na sam početak filma Svetlo izmedju okeana. Uredno ugasih TV, tu noć dokrajčih Oblik vode i zaronih u svet dve usamljene duše. Sad ozbiljno razmišljam o tom filmu, ne zato što očekujem da bude bolji ili bar jednako dobar kao knjiga, teško je to, nego zbog onog Fasbendera, eto priznajem... ali mi se ne da kvariti utiske čak ni zbog njega. 

©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2020. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.