Pričala mi mama još prošle godine, nekako u ovo vreme, kako je Laza, moj bratić, plakao u školi jer je dobio četvorku iz tamo nekog predmeta. Jedva ga učiteljica smirila da nije smak sveta i da će ipak na kraju godine imati peticu jer se trudi i zna, a da je četvorka eto zato što nije sve dobro uradio.
Kako ona to meni priča, tako ja krenem da ih grdim sve redom što dete maltretiraju s tom školom, tek je treći razred, ako im ja tamo dodjem pokazaću i bratu i snaji, zašto dete da mi plače zbog ocena, i ne mogu baš svi biti doktori nauka, valjda mora neko biti i automehaničar i vodoinstalater, i kad tako ufatim zalet sa zvocanjem bome me je teško pauzirati a kamoli zaustaviti.
Ali moja Živanka počinje da se smeje na pola moje tirade i prekida me rečima:
- Ista ti, i ti si tako plakala čitav put od škole do kuće, pa me sutradan komšinica Branka presrela na ulici i krenula da me grdi što te maltretiramo toliko da plačeš na sav glas u autobusu!
- Ko bre plakao u autobusu?!
- Ti si plakala! Ma bila si možda kao Laza, tako drugi, treći razred. Još si došla kući sva zarozana od plača i baba počela:
- Ceco sine, šta je bilo, što plačeš, jesi li dobila jedinicu?
- Niiiiiiisaaaaam!
- Dobro sine, a jesi li dobila dvojku?
- Nisam ni dvooooojkuuuuu!
- A jesi li dobila trojku?
- Nisam ba-h-aaaaba!
- A crkvicu li im ja njihovu 'bem, doći će mi ono dvoje kući, zar dete toliko da mi se kida zbog četvorke!?!
Ja se toga ne sećam, al da sam bila psiho - jesam! Tako da u ovu priču verujem.
©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2019. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар