Pre nekih petnaestak godina, dakleM pre mene, dok su još živeli u blokovima (za neupućene to vam je Novi Beograd) mojoj svekrvi su obili podrum. Gdin Đ i njegova sestra došli s posla i zatekli svoju majku kako plače ko kišna godina! Krenu oni da je teše, te daj ne plači jebemti bure, kupićemo drugo, izem ti puno bure tegli, kupićemo i tegle, 'ajde ko da su nešto odneli... ona i dalje u teškom bedaku, zakuka: nije meni do bureta i tegli, ODNELI SU MI KAMEN ZA KUPUS! Danima posle toga, kad god su hteli da je iznerviraju, oni samo pomenu kamen, a ona udri u plač.
Pre par godina, kad smo menjali ogradu oko dvorišta, dragi, kopajući temelj, pronađe savršen kamen kupusar: oveći, s donje strane gotovo sasvim ravan, gladak, ma milina jedna. Obradovala se ja kao da je iskopao ćup zlata a ne kamenčinu. Stavili ga na travnjak, Maks naišao i zapiškio. Toliko od tog kamena. Džaba mu ga ribanje, u moje bure s kupusom nikad nije ušao. Stoji nam tako u garaži na nekom starom zamrzivaču u kojem držimo pseću hranu, poklopac slabije dihtuje pa je kamen našao svoju svrhu. A s kupusom se i dalje mučim, jerbo kamen NEMAM!
P.S. Priča se da je svako leto kamenja, ali onog ovećeg, na plažama Grčke i Crne Gore sve manje i manje. Odmah mi u glavi slika: majstore još samo ova tri kufera ako mogu da stanu a ovaj kamen nek mi ide u lični prtljag, ako nije problem! E fala ti ko bratu, što će da bude kupus, ma kamen već slan, nećemo morati možda ni da ga solimo!
Copyright by Vikend Kuvarica. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар