Letovanja sedamdesetih i osamdesetih

 

Fotografija preuzeta sa interneta 

Kako se nekad letovalo, tamo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka: 

Engleski pacijent, Majkl Ondači

Napisala još pre par godina, odmah po čitanju knjige, ali tek sad sam pronašla tekst. I osećaj je i dalje isti...

Šta je sreća?

Šta je sreća? 

Knjiga o Milutinu, Zvezdara teatar

 

"Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje!”

Kako je deda sebi napravio odelo

Mi u porodici imamo čudan, prilično morbidan i često neshvaćen smisao za humor (svi sem mame, ona je priličan bukvalista i zbog toga često meta naših gluposti, što ju je milion puta dovelo do ivice nervnog sloma), tako da je nama ova priča o dedinom odelu godinama bila zanimacija!

Aja Sofija, 1500 godina

Samo je čudna igra sudbine na presto moćnog Vizantijskog carstva u VI veku mogla da dovede ilirskog vojnika Justinijana, sestrića običnog i nepismenog svinjara Justina, i Teodoru, mladu konstantinopoljsku uličnu erotsku plesačicu i glumicu, neudatu majku jedne devojčice. Njihova međusobna ljubav i duboko poštovanje i poverenje, a posebno njihova zajednička vladavina, obeležili su ne samo jedan period Vizantije, već njihovo zaveštanje traje do današnjih dana. Za vreme njihove vladavine započeta je, a 537. godine i završena gradnja Aja Sofije, Crkve Svete Mudrosti, koja će narednih 1000 godina ostati najveća verska građevina na čitavom svetu. Zidana je ciglama sa Rodosa, zbog njihove svetle boje, freske, stubovi, arhitravi i svod bili su optočeni srebrom, bronza, zlato i raznobojni mermer dovoženi su sa svih strana sveta: zeleni kamen sa Balkana i iz Lakonije, onaj sa crvenim žilama stizao je sa Lezbosa, narandžasti iz Libije, porfir je iz Tira. Na kapitelima stubova nalazili su se Justinijanovi i Teodorini isprepleteni inicijali. Sunce se presijavalo na uglačanom mermeru. Aja Sofija je natkrivala moćni grad svojom velelepnošću: kupola visine 56 metara i prečnika 32 metra koju nose četiri moćna stuba, tu je još i 40 lukova i 40 prozora kroz koje prolazi svetlost tako da ogroman unutrašnji prostor deluje prozirno i vazdušasto, eterično.  

Brojni zemljotresi, požari, ustanci, ratovi, pobune, prevrati, krstaški pohodi – sve je to uticalo na izgled Aja Sofije. Do 1453. godine služila je kao pravoslavna Saborna crkva i bila je sedište Vaseljenskog patrijarha. Te godine neosvojivi Konstantinopolj pada pod naletom nove moćne sile – Osmanlija. Mehmed II Osvajač za samo mesec i po dana uspeo je ono što nikom nikad ranije, u skoro 2 milenijuma dugoj istoriji grada, nije pošlo za rukom. Pad Konstantinopolja označio je i propast Vizantijskog, odnosno Istočnog rimskog carstva a Carigrad ostaje prestonica novog, Osmanskog carstva. Aja Sofija je u tom periodu pretrpela značajne promene: postaje i ostaje glavna džamija sve do izgradnje Sultan Ahmedove (Plave) džamije 1616. godine. Uklonjeni su zvona, ikonostas, krstionica, ikone, dodata su 4 minareta, minber (prostor u džamiji gde stoji imam za vreme molitve) i mihrab (niša u zidu koja je okrenuta ka Meki). Aja Sofija je ostala džamija sve do 1931. godine, nakon pada Osmanskog carstva. Sa dolaskom na vlast Kemala Ataturka, sultanat se ukida, Turska postaje sekularna republika a Aja Sofija miri dve velike religije tako što postaje - muzej. Postaje vlasništo svih. Od tada pa do 2020. godine (a verujem da je to još uvek) ona je najposećenija turistička atrakcija u Turskoj (mada je ta reč „atrakcija“ tako banalna kada je u vezi sa Aja Sofijom). 2020. godine posebnim ukazom Državnog saveta i poništenjem odluke iz 1934. godine, Aja Sofija je ponovo postala džamija. 

Kad god da uđem u neku velelepnu građevinu bilo koje vere (crkva, džamija, katedrala, sinagoga, nema razlike), kad god me zaslepe sjaj, bogatstvo i raskoš, prvo što pomislim je – pa, mogli su i pametnije da potroše te pare! To mi se jedino nije desilo u manastiru Mileševa i u Aja Sofiji. Valjda zbog onog Belog Anđela i zbog poštovanja prema svim vekovima postojanja i opstajanja Svete Mudrosti. 

Kameni basamak, potrošen vekovima

©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2023. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima. 

Ples Mojri

Koji je to trenutak koji nam određuje sudbinu?

Oj svijetla majska zoro

 

- Zovi, vidi dokle su stigli - deda nestrpljivo pogleda na sat u regalu, samo što je prošlo 11, valjalo bi da se mlada isprosi pre podne, dok dan napreduje, da mladencima u životu posle sve na dobro ide. Napolju veje li veje, evo ako nije napadalo 30 santima od sinoć! Tata i brat već tri puta čistili prilaze kući. 

Želja

Mnogo pre nego što sam krenula u školu tačno sam znala šta želim da budem kad porastem! Ne, ne, nisam želela da budem balerina, to je bilo tako ženskasto za nekog ko je o sebi govorio sve u muškom rodu, nisam želela da budem ni princeza, one se ljube s princem, fuj!, ni učiteljica, ni lekar, ni pilot, ni spikerka, ni samuraj... ništa od toga. Ja sam želela da budem prodavac na trafici! Oni imaju svoj mali svet okružen novinama, časopisima, knjigama, svakakvim zanimljivostima i najvažnije - oni sve to mogu da čitaju a još ih i plaćaju!

Kasnije sam u školi otkrila biblioteku, pa se moja želja promenila. Kako bih ja maltretirala one što ne vraćaju Kroz pustinju i prašumu na vreme, već se stvaraju redovi i čeka se na knjigu samo zato što su oni lenji i sporo čitaju! A meni gori pod prstima da je prelistam još jednom, deseti put...

Pre par godina sam pročitala jedno zanimljivo istraživanja o tome koji su to najprijatniji mirisi na svetu. Dobro, prvo mesto svi možemo da pretpostavimo kome pripada: bebama. Tu su još i miris sveže pečenog hleba, miris trave posle kiše, i medju prvih deset mesta je i miris novih knjiga. Odahnem s olakšanjem, nisam poremećena, to viša sila upravlja mnome svaki put kad njuškam tek kupljenu knjigu. Digresija, ali moja priča, moja i pravila.

Preskočiću jedno dve-tri decenije kada sam ostvarivala neke druge želje a ove prve ostale zatrpane nagomilanim glupostima. Danas? Danas gledam ženu koja sredjuje mali parkić ispred naše kancelarije. Ima jedno desetak kvadrata cveća. Dolazi jednom u mesec dana, okopa, oplevi, počupa, posadi, zalije, počisti, skine rukavice, ispravi ledja, pojede sendvič, ode... Beskrajno joj zavidim na njenom poslu. Ne razmišlja o kursu, parama na računu, neplaćenim i nenaplaćenim računim, pdv-u, ne budi se u sred noći zato što je sanjala da nije platila sudsku taksu, ne svadja se sa špediterima i carinom, ne govori sebi sto puta "to moraš sutra da uradiš, ne zaboravi", ne sedi u kancelariji od  8 do 4, ne vrišti kad joj se zaglavi papir u štampaču, ona sadi cveće! Svaki dan! I nema pojma da joj zavidim. Znam ja vrlo dobro da ona ima milion drugih problema, znam ja da je pitam hoće li da se zamenimo, pristala bi bez razmišljanja, znam, i te kako dobro znam da radi "crnački" posao. Ali, danas želim da sadim cveće, ceo dan.

Svaki dan.

Do kraja života.

©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2021. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima. 

Dorotej

... milosrđe, šta je to?...

Nepokoreni Zamperini

 

"Nepokoren", Lora Hilenbrand

Sto puta sam pokušala da krenem s pričom o ovoj knjizi, ali nikako mi ne ide. Fali ta prva rečenica. U stvari, imala sam ih bar tih stotinak, svaka različita u zavisnosti od trenutka kad je napisana. Ona prva, napisana odmah po zatvaranju knjige, bila je prepuna ogorčenja. Onda su se nizale one u kojima sam pokušala da razumem, a sad... pa, sad se borim s ovim pomirljivim. Mada meni „pomirljiv“ nije u prirodi, pa ću to brzo odbaciti. I opsovati, naravno.

Poklanjam vam zagrljaj, najdeficitarniju stvar ove godine

 

To kakva vam je ova 2020. godina bila, zavisi samo od vas samih. I Ranko i ja smo zahvalni kome god, što  su nam svi iz porodice, dobri i loši prijatelji, poznanici na broju, svi živi i zdravi, a i oni što su bili bolesni to su lako preneli. Mi još čekamo, mada ne s nekim nestrpljenjem, da nas stigne ova korona, vazda joj bežati nećemo moći. Ali, što se nas tiče, ima da nas se načeka... 

Jutros, dok me je vozio na posao, upita me jesmo li ove godine ili prošle kupili spavaću sobu. Ove - odgovorih, u februaru. A deluje kao da je bilo pre sto godina kad smo se mlatili tri dana sklapajući sobu od lego daski i na krovu od kola vozili dušek moleći boga da nam ne odleti! Ili onaj kraj maja kada mi je skratio život za 10 godina. Pa onda krenusmo da nabrajamo šta smo sve ove godine uradili, kupili, prinovili, obnovili, napravili, samo nismo nabrojali gde smo bili jer jedva da smo kuću napustili. Išli jednom do Mladenovca jer se Rankov zubar tamo odselio (drama kakva se opisati ne da!), jednom iznenadili moje na nedeljnom ručku pa tata morao da naručuje roštilj (što mu teško palooooooooo moš misliti) i još par puta išli onako redovno, i da me ubijete ako smo dva puta prešli na Novi Beograd, to bi bilo to. Poslednji put  svi na okupu bili o Uskrsu, od tad se vidjali na kašičicu pa sad s nestrpljenjem čekamo Božić. 

Ono što mi je najstrašnije, na prste ruke sam mogla da izbrojim zagrljaje. Zagrljaj kao stavka koja nikad nije ulazila ni na kakav spisak, nikad bila za pod moranje, nikad teška, nikad odbojna, uvek normalna, željna, rado primana a radije davana, ove godine je svaki upamćen kao najveće bogatstvo. Čitam tamo neke psihologe (a psihopate) po novinama koji kažu da posle ovog korona karantina ima da budemo kao pušteni s lanca, opšti haos, hedonizam, besnilo, a meni u glavi samo kako imam da se izgrlim s onim roditeljima dok me želja ne mine, da se ova matora kobiletina besramno uvali majci i tajci u krilo. Eto, moje besnilo. 

Ovo gore na slici sam vama (a i nama) skuvala i napisala u ovoj godini. Nije puno. Nije mi se nešto ni dalo. Priznajem, manje sam kuvala, više sam čitala, pa mi u tom čitanju umalo promače današnja četvrta godišnjica bloga :) Ko bi rekao, ćeramo se već bezmalo hiljadu ipo dana! Da sam neka kao što nisam, sad bi vas ovde čekao recept za blogo-rodjendansku tortu na četiri sprata, a ono na stolu čorbast pasulj s kolenicom. Za desert keks i mleko pa ko voli nek izvoli, uvek može i gore :) 

Budite mi dobro i zdravo, želim vam zagrljaja čitav beskraj. Samo da izdržimo još dve sledeće ključne nedelje, majku li im poljubim, nikad duže nisu bile! 

💓💓💓

©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2020. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima. 

2 am

jul 1992.

Probudim se pre neku noć nešto posle dva, bog će ga znati zašto. Valjda to tako s godinama. Ja se odavno pomirila s tim nespavanjem. Okretala se, prevrtala, u mislima ispratila Ranka na posao u tri i nešto, i na kraju - odustala. Uključila tv, pretandrljala kanale i zaustavila se na nekom ljubavnom filmu samo zato što nikako nisam mogla da se setim ko je jedan od glumaca. Kad ono Deni Ajelo, samo, kad je tako omatorio?! Deluje na filmu stariji i od onog Al Paćina! I onda me strefi - valjda omatirio kad i ja, kad nam godine prošle, kad je onaj omiljeni film "29. ulica" snimljen pre bezmalo 30 godina, eto kad SMO omatorili, dodjavola! 

Justejn Gorder, "Devojka s pomorandžama" - Lekcije o životu

Preporuka, ali ovolikaaaa!

Justejn Gorder, „Devojka s pomorandžama“

„Posmatraj svet, George, posmatraj svet pre nego što nabubaš previše fizike i hemije.“

Biti il' ne biti s Lusindom Rajli

#preporuka #onako

"Kuća orhideja", Lusinda Rajli