Ali smo zato za Ćinkve Tere imali ceo dan. Ovih pet ribarskih sela su deo nacionalnog parka i UNESKO-ve svetske baštine. Do ove oblasti može se doći samo brodom ili vozom, nema prilaznih puteva. Voz ko svaki voz, karta po osobi za ceo dan vozikanja tamo vamo, od sela do sela, košta nešto preko 18 evra. Stanice su uske, gužva na peronima je ko u pedesetici u špicu pa povedite računa da stojite što dalje od žute linije jer voz bukvalno uleti u stanicu. Tek kad se izvučete iz tunela, pogled vam pukne po pučini. Riomađore i Korniliju smo preskočili, ali su nas preostala tri sela, Manarola, Vernaca i Monteroso, ostavili bez daha! Naročito Manarola. Raznobojne kamene kuće kao da izviru iz stena, sporedne uličice tek toliko široke da se čovek provuče kroz njih, stepenice na sve strane, restorančići, barovi, pabovi, prodavnice andrmolja, mamipara, fenseraja, sve to predivno šarenilo je savršen ram za jedno pola miliona turista po kvadratnom metru! Moram priznati, to je jedino mesto na kojem se nisam osećala kao turista zbog konstantnog škljocanja telefonom, jer - svi to rade! Plažu jedva da imaju, ali zato im je selo ko bombonica. Vernaca je vrlo slična, samo s malo većom plažom i lukom. Ali zato Monteroso ima plažu pa ko voli onaj jezivo sitan i vreo pesak, i mlaku vodu za brćkanje, restorančiće uz plažu, ili kratku šetnju do obližnje tvrđave, ovde će sigurno uživati.
Sad, zašto mi je ovoliki uvod u recept za lebac? Zato što smo ta dva dana u Italilji bukvalno živeli na fokači! Onu najbolju pojeli smo u Vernaci, ja samo sa ruzmarinom, gdin Đ. onu sa paradajzom, paprikom, začinima i mocarelom. Obe za 5 evra, sačekali red u pekari, a posle bogami i red da se sedne na onu jedinu klupu. Ko nije mogao da čeka, sedeo i jeo na ivičnjaku, kao i svi ostali belosvetski putnici, dok im se iznad glava vijorile gaće, peškiri, kupaći, posteljine.
Priznajem, ova moja fokača je ukusom vrlo blizu te iz Vernace, blizu, ali ipak nije to to. Mora da imaju neki tajni sastojak, ili je posebno brašno, sve u svemu, mi smo rezultatom bili prilično zadovoljni. Obzirom da sam ovu fokaču pravila u velikom plehu od rerne, posipala sam je čime sam stigla tako da smo dobili četiri različite od jedne mere. Recept sam pronašla na internetu a u prevodu i pojašnjenju mi je najviše pomogla Aleksandra sa bloga Od tanjira do pjata. I naravno, za sledeću posetu Italiji preporučila mi fokaču s lukom i onu sa brašnom od leblebija, što se mora isprobati!
Potrebno je za testo:
400 g brašna tip 400 oštro (obavezno)
250 g brašna tip 500 meko
335 g mlake vode
13 g soli
10 g meda ili šećera
20 g svežeg kvasca ili 10 g suvog (1 kesica)
30 g maslinovog ulja
+
100 g vode sa jednom kašičicom soli
30 g maslinovog ulja
+ po želji za posipanje:
masline, svež ili sušeni paradajz, začini, sirevi, razno povrće...
