четвртак, 05. август 2021.

Želja


Mnogo pre nego što sam krenula u školu tačno sam znala šta želim da budem kad porastem! Ne, ne, nisam želela da budem balerina, to je bilo tako ženskasto za nekog ko je o sebi govorio sve u muškom rodu, nisam želela da budem ni princeza, one se ljube s princem, fuj!, ni učiteljica, ni lekar, ni pilot, ni spikerka, ni samuraj... ništa od toga. Ja sam želela da budem prodavac na trafici! Oni imaju svoj mali svet okružen novinama, časopisima, knjigama, svakakvim zanimljivostima i najvažnije - oni sve to mogu da čitaju a još ih i plaćaju!

Kasnije sam u školi otkrila biblioteku, pa se moja želja promenila. Kako bih ja maltretirala one što ne vraćaju Kroz pustinju i prašumu na vreme, već se stvaraju redovi i čeka se na knjigu samo zato što su oni lenji i sporo čitaju! A meni gori pod prstima da je prelistam još jednom, deseti put...

Pre par godina sam pročitala jedno zanimljivo istraživanja o tome koji su to najprijatniji mirisi na svetu. Dobro, prvo mesto svi možemo da pretpostavimo kome pripada: bebama. Tu su još i miris sveže pečenog hleba, miris trave posle kiše, i medju prvih deset mesta je i miris novih knjiga. Odahnem s olakšanjem, nisam poremećena, to viša sila upravlja mnome svaki put kad njuškam tek kupljenu knjigu. Digresija, ali moja priča, moja i pravila.

Preskočiću jedno dve-tri decenije kada sam ostvarivala neke druge želje a ove prve ostale zatrpane nagomilanim glupostima. Danas? Danas gledam ženu koja sredjuje mali parkić ispred naše kancelarije. Ima jedno desetak kvadrata cveća. Dolazi jednom u mesec dana, okopa, oplevi, počupa, posadi, zalije, počisti, skine rukavice, ispravi ledja, pojede sendvič, ode... Beskrajno joj zavidim na njenom poslu. Ne razmišlja o kursu, parama na računu, neplaćenim i nenaplaćenim računim, pdv-u, ne budi se u sred noći zato što je sanjala da nije platila sudsku taksu, ne svadja se sa špediterima i carinom, ne govori sebi sto puta "to moraš sutra da uradiš, ne zaboravi", ne sedi u kancelariji od  8 do 4, ne vrišti kad joj se zaglavi papir u štampaču, ona sadi cveće! Svaki dan! I nema pojma da joj zavidim. Znam ja vrlo dobro da ona ima milion drugih problema, znam ja da je pitam hoće li da se zamenimo, pristala bi bez razmišljanja, znam, i te kako dobro znam da radi "crnački" posao. Ali, danas želim da sadim cveće, ceo dan.

Svaki dan.

Do kraja života.


©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2021. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima. 

Нема коментара:

Постави коментар