Šta je sreća?

Šta je sreća? 

Jedna moja prijateljica, davno, imala je poznanike, muža i ženu, oboje poznati i uspešni beogradski advokati, svoja kancelarija, prostran stan u centru grada, bez dece. Jednog dana, u nekim svojim ranim četrdesetim, shvatili su da im se život sveo na posao. Čak i kad su bili sami kući, samo su o poslu znali da pričaju. Gubili su sami sebe i polako počeli da gube i jedno drugo. İ presekli su: prodali i kancelariju i stan, otišli negde u neku vukojebinu u Kuršumliji, kupili za male pare staru seosku kuću i tu živeli u miru. Signal mobilnog hvatali ispod vinove loze u dvorištu kad se popnu na hoklicu. Dočekivali goste velegrađane čija su deca, o sreće! spavala na dušecima u odžakliji. Gajili malu baštu i imali par ovaca. Jednog dana ta poznanica izvede ovce na pašu, i tamo, u neko doba, zadesi se u šetnji neka žena sa detetom, devojčicom od nekih 10-12 godina, verovatno tu nekom došle u goste. Pokaza žena glavom na nju i reče devojčici: E, ovako ćeš i ti ovce da čuvaš ako školu ne budeš učila!