Malina

U Oko magazinu je malopre bila priča o malini. Koliko rada ima oko nje, koliko je teško naći berače, kolike su dnevnice (50 evra, pun pansion), koliko je teško brati je, koliko traje radni dan i isplati li se. A ja se sećam da je znala da prođe cela sezona branja a da ni jednu ne stavim u usta, da smo brali od pola sedam ujutro do pola devet uveče, da sam po paklenoj vrućini sa sobom nosila kofu vode i mokar peškir oko glave da me rashladi, da sam posle kiše u malinjak ulazila bosa jer se blato strahovito lepilo za obuću, da su mi ruke posle mesec dana branja bile crne od bodlji, sećam se da je najbolji provod u malini bio kad se sastave baba Rusa i baba Dobrija, da sam tada saznala o porodičnim dogodovštinama više nego što bih ikad, čak i to kako se baba udala za dedu 😂, da sam danju malinu brala a noću sanjala kako je berem! I nije to toliko teško koliko je teška ta vrućina, kad uđeš u vrstu a malina bar dva metra uvis, ni daška vetrića da pirne, samo sparina. Sećam se tate koji taj mesec radi noćne smene da bi danju mogao u malinjak i majke koja pravo s posla stiže i ručak, i večeru, i da pomogne. Sećam se i dede Živorada koji malinu nije voleo da bere ali smo ga redovno hvatali kako sedi u garaži i jede je, onako s merakom, iz gajbica 😁. Pa opet, bilo je to sve lepo, na neki mazohistički način. Rintaš ko konj, ali opet Imaš i te kako snage da se uveče okupaš, skockaš, i u grad u provod. Vratiš se oko 4, pa ujutro sve nanovo. Mladost ❤️.

©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2026. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.