недеља, 12. август 2018.

Zlatar, priča o početku velike ljubavi


Godinama me je ubedjivao da za letnji odmor idemo na planinu. Bilo koju. Samo da nema vrućine i čvarenja na suncu. Nije bilo šanse da pristanem! Onda sam pre tri godine popustila, posle toliko godina braka valjalo je da i on dobije odmor po njegovoj meri ;) I ponovo su se pregovori intenzivirali, da bih na kraju pristala da ostanemo samo 7 dana, sve preko toga mi je slutilo crnu hroniku i naslove tipa "ubila muža zbog dosade na godišnjem odmoru", "odmor iz pakla pretvorio se u masakr" i slično. Ma bila sam ubedjena da ću se i tih sedam dana dosadjivati, ali... usledilo je veliko iznenadjenje... i početak moje velike ljubavi, Zlatar. 





Gdin Đ. je još kao srednjoškolac letovao na Zlataru i ostao mu je u divnoj, nezaboravnoj uspomeni. Naime, on i još dvojica - trojica drugova su ekspresno vraćeni prvim autobusom za Beograd zbog gomile gluposti koje su napravili u hotelu. Na žalost, tu se njegova burna mladost nije završila, već naprotiv, naradjalo se tu svega i svačega, dovoljno da sam mu poodavno zabranila da mi govori bilo šta iz njegove prošlosti, da se ne bih nervirala za džabe! Naravno da nije izdržao, s vremena na vreme mu izlete tako još poneke gluposti... da čovek ne poveruje... novobeogradski blokovi 90-tih... ali Zlatar ostao u sećanju a sećanje je trebalo obnoviti!

Kada iz Beograda Ibarskom magistralom zapucate pravo nizbrdo, prvo prateći znak za Čačak, za Užice pa za Zlatibor, znaćete da ste blizu Zlatne planine kada široke pašnjake, proplanke i livade Zlatibora zameni gusta, bogato zelena četinarska šuma, nepregledna brda zelenila borova!


Posle bezmalo 250 kilometara, dve pauza za kafu i tri vidikovca, na samom ulazu u Novu Varoš, kod stadiona, skrenućete levo uzbro i posle dva-tri minuta vožnje stići ćete u centar planine Zlatar! Najviši vrh je Velika Krševa na 1625 m, a ono što oduzima dah je činjenica da Zlatar ima prosečno 265 sunčanih dana godišnje a ostatak mu je pod snegom! S obzirom da se nalazi na granici mediteranske i kontinentalne klime, Zlatar ima umerenu klimu a kako pripada Dinarskim planinama koje se nastavljaju sve do mora, koje mu vraća divnim morskim vazduhom, 2006. godine je proglašen za vazdušnu banju. Ako vam nije jasno šta znači to da je neko mesto vazdušna banja, biće vam jasno onog trena kada izadjete iz svojih kola - pokrenuće vas sveži povetarac pun mirisa šume i livada.


Ono što mi se najviše dopalo na Zlataru je činjenica da još uvek nije previše komercijalizovan, zadržao je taj divlji izgled i pored par hotela i popriličnog broja privatnih vila i apartmana. Još uvek ćete se osećati kao na planini pa vam fenserica od odeće ovde neće trebati kao na Zlatiboru! Nema restorana iz kojih trešti muzika, nema cike i vriske dece na rekreativnoj nastavi, nema noćnog života, nema kvadova, ludila, stkre i frke. Samo mir. I šetnja. Za zavisnike od adrenalina tu su rafting i splavarenje zlatarskim jezerima kao i tereni za planinarenje. Bicikl bar možete voziti svuda ali samo ako dovezete svoj, iznajmljivanje ne postoji.

Sve staze za šetnju su asfaltirane i obeležene, puteva i puteljaka ima bezbroj, šuma je gusta i tamna ali prohodna, ako vam je orijentacija u prostoru dobra, teško da ćete se zagubiti. Ali ono najvažnije, kud god da krenete naići ćete na divne ljude, spremne da pomognu i posavetuju.


Rehabilitacioni centar na vrhu Zlatara, na žalost ne radi, a pitanje je kada će i da li će početi... Sportski tereni su otvoreni za sve, ali veliki olimpijski bazen u sklopu centra propada kao i sam hotel. Pogled je besplatan a vredi milione!


U podnožju pored žičare se nalazi hotel Panorama, radi i standarno je krcat, odmah pored je Zlatarski zlatnik za one s malo punijim džepom i potrebom za malo luksuznijim odmorom. Sve ostalo je privatni smeštaj što u vilama, apartmanima, kolibama, konacima... šta god da volite ovde možete da odaberete i da u tome uživate.


Čak i ako niste ljubitelj šetnje po prirodi, ili vam jednostavno dojadi pešačenje, posmatranje veverica i slušanje ptičica, u okolini Zlatara ima da se vidi dosta toga, tako da svaki dan možete da provedete na drugom mestu, na izletu.


Prvo i ono po čemu je Zlatar najpoznatiji to su reka Uvac i njeni meandri, Specijalni rezervat prirode Uvac kao zaštićeno prirodno dobro prve kategorije i beloglavi sup. Ako se odlučite na obilazak Uvačkog jezera čamcem, vožnja i obilazak će trajati 4-5 sati. Cena je za čitav doživljaj smešna - 1000 dinara po osobi a u cenu je pored vožnje čamcem uključen i obilazak Ledene pećine. Za obilazak pećine obavezan je debeli džemper i solidna obuća jer je pećina zaista ledena, temperatura unutra je konstantna i leti i zimi i iznosi oko 8C! Pećina pripada Ušačkom pećinskom sistemu, inače najvećem sistemu pećina u Srbiji a duga je oko 2,5 km. Do ulaza u pećinu je moguće doći samo s jezera, obavezno je prisustvo jednog od čuvara rezervata i vodiča, uredjena je za turističke obilaske samo onim najnužnijim (obeleženim stazama!) ali ni u jednom delu nije osvetljena kako se ne bi narušio prirodni eko i životinjski sistem. Što mi je beskrajno drago! Stalaktiti i stalagniti, kamene draperije, podzemni potoci, jezero i bigrene kade iz kojih možete zahvatiti vodu i piti je - sve će to ulepšati činjenica da ih možete videti samo uz mističnu svetlost baterijske lampe!



Kad izadjete iz pećine i ponovo se smestite u čamce, vožnja će još kratko trajati jer ćete uskoro krenuti na planinarenje! U obilazak je uključeno i penjenje od jezera do vidikovca Molitva na 1247 metara nadmorske visine, dupke uzbro, strmom, kozjom, kamenom stazom. Poskoci se podrazumevaju. Ako vas to plaši odmah ću da vas utešim: i ja se jezivo plašim zmija, ali me je bilo sramota da vrištim i urlam pored sve one dece i ostalog sveta koji je prolazio pored njih a da ih nije ni primetio. Samo sam ja koza našla da zavirujem po kamenju šta to šuška i gde to šuška. Moj savet vam je da mlatite okolo onim planinarskim štapom i hrabro stupate napred i molite boga da neće zmija na zmiju! Do samog vidikovca će vam trebati bar 35-40 minuta ozbiljnog penjanja, bez duše ćete da ostanete, a i bez daha kad stanete na tu drvenu platformu a pogled vam obuhvati svu lepotu meandara... Pa još ako imate sreću da vam ona ptičurina proleti na dva metra od vas! Mislila sam da me u životu posle tog pentranja ništa više ne može ni uplašiti ni iznenaditi, ali verujte mi, vi ne možete ni da pretpostavite koliki je taj beloglavi sup sve dok on lenjo ne proleti tako blizu vas! Ta jedna ptica je zaklonila čitav vidik! Visine je oko 1 m a raspon krila mu je i preko 2,5 m, težine i preko 10 kg. Da je lep - pa i nije, da je graciozan, zastrašujući i  moćan - i te kako! Hrani se iskljivo uginulim životinjama pa je pravi čistač prirode. Zahvaljujući brizi, brojčano stanje beloglavog supa je u porastu i sprečeno je njegovo izumiranje.


Posle hranjenja duše na Molitvi sledi spust ponovo do čamca i jezera i povratak nazad. Inače do ovog vidikovca može se doći i s druge strane, kolima, ali ni tad sasvim do kraja. Poslednjih 6 kilometara se prelazi peške, ali ruta nije ni najmanje zahtevna! Sve u svemu oko sat ipo lagane šetnje.




Na 30-tak minuta vožnje od Zlatara, odmah posle Prijepolja, nalazi se manastir Mileševa. Kao svoju zadužbinu podigao je Stefan Vladislav u XIII veku. U priprati su bile sahranjene i mošti Svetog Save ali su ih Turci 1594. godine, nakon osvajanja,  preneli na Vračar i zapalili. Ono po čemu je manastir najpoznatiji to je svakako freska Belog Andjela koja spada u najlepša dela srpske i evropske umetnosti srednjeg veka. Kao simbol svekolikog mira, slika Belog Andjela je bila uključena u prvi satelitski prenos izmedju Evrope i Amerike, a kasnije je isti taj signal poslat i u svemir, kao poruka nekim drugim oblicima života... Fotografisanje u manastiru je zabranjeno ali neće vam biti ni potrebno, kada jednom vaš pogled dotakne Andjela ostaće vam zauvek u sećanju. Imaćete želju da ga gledate zauvek, da pogled nikad ne skrenete, um i dušu vam ispuni neobičan mir i... tuga... jednostavno stojite tu pred njim i plačete bez glasa...




Po obilasku manastirskog kompleksa možete se osvežiti ispred manastira, u manastirskom restoranu. Tu će vas uslužiti i poslužiti ali vam neće naplatiti. Ukoliko želite da platite piće možete da unutar restorana ostavite prilog u kutiju, koliko imate ili mislite da treba da ostavite.

U povratku svratite do Prijepolja. Ibrahim-pašina džamija je najstarija džamija u Prijepolju i pominje je još Evlija Čelebija u svojim Putopisima. Prošetajte rodnim gradom Vlade Divca i Valtera i ručajte pastrmku u nekom od restorana na Limu.

Zlatarska jezera su veštačka a čine ih četiri jezera: Zlatarsko, Uvačko, Radoinjsko i Potpećko jezero. Na svim jezerima možete uživati u ribolovu i plovidbi, sunčanju i kupanju.





Slapove Sopotnice još nismo stigli da obidjemo, bili su u planu  za ovu godinu, ali nam je kiša pokvarila planove, pa detaljan izveštaj odavde biće sigurno sledeće godine :)

Ukoliko na Zlatar odete u junu, dočekaće vas šumske jagode, u julu su tu divlje maline, vrganji i lisičarke, Zlatar fest i regata jezerom, u avgustu kreću kupine. Miris šuma, livada i trava...




A hrana kakva je, pitate me?! Bolje da me ne pitate! Pred odlazak na Zlatar držim dijetu da bih gore mogla da jedem ko čovek... Govedja pršuta i fina domaća slanina, heljdopita sa kajmakom i nadaleko poznat zlatarski sir, pastrmka i planinska jagnjetina, teletina ispod sača... majko moja mila... ćevapčići oni pravi, mali, u somunu, 20 dinara komad! Ugojiš se 3 kile za 7 dana i nije ti žao! Čak se s nekim domaćicama možete dogovoriti šta da vam spreme za ručak pa će vas sutradan dočekati u svom domu kao najrodjenije.



Mogla bih vam o Zlataru pričati danima, a opet vam ga ne mogu dovoljno dobro opisati ni dočarati. Od onog prvog trenutka kad smo zakoračili tamo, nas dvoje imamo samo jednu želju: jednog dana kad omatorimo i odemo u penziju, prodaćemo sve što imamo, povešćemo sa sobom naše pse i kupićemo tamo neku malu kuću. I tri ovce. Čisto da nam ne bude dosadno. Ujutro ustanemo i lenjo pijemo kaficu i rakijicu na terasi dok pogled puca na pola Srbije, dok nam povetarac s mora donosi miris soli razmišljaćemo samo o jednom: šta ćemo danas za ručak! <3<3<3













neke žene baš imaju sreće!







©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2018. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.