недеља, 15. октобар 2017.

Priča o kamenu



Pre nekih petnaestak godina, dakleM pre mene, dok su još živeli u blokovima (za neupućene to vam je Novi Beograd) mojoj svekrvi su obili podrum. Gdin Dj. i njegova sestra došli s posla i zatekli svoju majku kako plače k'o kišna godina! Krenu oni da je teše, te daj ne plači jbmti bure, kupićemo drugo, izem ti puno bure tegli, kupićemo i tegle, ajde ko da su nešto odneli... ona i dalje u teškom bedaku, zakuka: nije meni do bureta i tegli, ODNELI SU MI KAMEN ZA KUPUS! Danima posle toga, kad god su hteli da je iznerviraju, oni samo pomenu kamen, a ona udri u plač.

Pre par godina, kad smo menjali ogradu oko dvorišta, dragi kopajući temelj, pronadje savršen kamen kupusar: oveći, s donje strane gotovo sasvim ravan, gladak, ma milina jedna. Obradovala se ja kao da je iskopao ćup zlata a ne kamenčinu. Stavili ga na travnjak, Maks naišao i zapiškio. Toliko od tog kamena. Džaba mu ga ribanje, u moje bure s kupusom nikad nije ušao. Stoji nam tako u garaži na nekom starom zamrzivaču u kojem držimo pseću hranu, poklopac slabije dihtuje pa je kamen našao svoju svrhu. A s kupusom se i dalje mučim, jerbo kamen NEMAM!

P.S. Priča se da je svako leto kamenja, ali onog ovećeg,  na plažama Grčke i Crne Gore sve manje i manje. Odmah mi u glavi slika: majstore još samo ova tri kufera ako mogu da stanu a ovaj kamen nek mi ide u lični prtljag, ako nije problem! E fala ti ko bratu, što će da bude kupus, ma kamen već slan, nećemo morati možda ni da ga solimo!

Copyright by Vikend Kuvarica. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.