Nekad pročitam neku knjigu pa mi bude beskrajno žao što je nisam pročitala ranije, u nekim mlađim godinama. Recimo "Knjigu o groblju" Nila Gejmena sam trebala da pročitam tamo negde s 12,13 godina, pa u kasnim dvadesetim, bar jednom u 35. i onda da je gustiram u četrdesetima...
Ali "Doroteja" Dobrila Nenadića sam pročitala baš onda kad treba. Ovo je prva Nenadićeva knjiga koju sam pročitala, ali sam, koliko pre sat vremena, na spisak obaveznih stavila sve ostale, ni najmanje ne sumnjajući da mogu da budi iole lošije.
Brojni kritičari su primetili da je u njegovim delima "mnogo više kazano nego što je napisano", tako da ni ja neću o Doroteju mnogo pisati, nego ću ostaviti da o ovoj knjizi svako stekne sopstveni utisak.
Ime samog glavnog junaka je majstorski odabrano, Dorotej je "poklon od boga", "božji dar". Priča se dešava u vreme kralja Milutina, a i nema je puno. Jedva da se nešto i dešava, jedva da obuhvata godinu dana, i ono što je neobično, naizmenično je priča 13 različitih ličnosti, monaha, ratnika, gospode, ali je ni u jednom trenutku ne priča sam Dorotej. Čak vam se nikad i ne obrati, a sve vaše misli se vazda okreću oko njega. On je kaluđer i vidar, otvorenog srca i čiste duše, od one sorte koja je s prvim dahom osuđena na propast.
Mene je opčinio. Nenadićev Dorotej. Sasvim. Dozvolio mi da nežno prstom prelazim preko reči, gotovo ih milijući, rastapajući se od sreće što čitam to što čitam. Njegov jezik je izuzetno, neizmerno bogat, toliko da i sad, "kad sve prošlo sve je", imam želju da uzmem olovku i zapišem sve one divne, arhaične, zaboravljene reči, da ih zapamtim i nekad, u pravom trenutku iskoristim. Kao kad počne da pada ona topla, letnja kišica, ona što nežno sipa iz osunčanog oblaka, a meni u glavi da odzvanja "blagi letnji dažd".
"Matija: Ako i padnem, barem sam krenuo. Jurišao na nemoguće. Odvažio se. Znači, svojom voljom, a da me na to nije naterala nikakva nevolja, potreba i moranje. Mogao sam ostati dole i leškariti u mladoj aprilskoj travi, gledati mrave, čačkati zube zeljastim trščicama, osluškivati kukavicu, kuku, kuku, bacati kamičke u prozračni vir pod slapom, lunjati okolo po pitomini i razvigoru, srkutati na slamku svu tu spokojnu šuškajuću, šumorovitu aprilsku razdraganku. Ali zar ima lepšeg cvrkuta i pomamnije slasti nego slušati svoje srce kako panično tambara, šumor svoje krvi koja žudno teče pa onda šta bude neka bude. O taj ludi rub, ta ivica, brid s čije oštrice se otiskuješ ili u ralje smrti ili u sluz, muku i dosadu."
Dorotej dotakne dušu.
Meni lično rame uz rame s "Ćuprijom" i "Dervišem".
©Copyright by Vikend Kuvarica 2016-2021. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар