четвртак, 27. јул 2017.

Bidermajer


Na današnji dan... 


... pre mnogo godina, tata je upao u sobu prvo kod brata pa kod mene.
-'Ajde, ustajanje, imamo naručeno tonu krompira za sutra, 'ajde 'ajde...

Na satu pola šest. 5.30 deluje daleko depresivnije.

Juče nam je bila preslava, letnji Arandjelovdan. Naradili se pre preslave pa i oko nje, jul je, ubi nas vrućina.

Ustajemo i brat i ja. On uvek lakše, skače iz kreveta, meni večito nizak pritisak, vučem se do devet, pa se razvlačim do deset, sve do jedanaest sam na automatik modu!

Gledam tatu:
- Tonu, a? Nemoj mi u tonama jutros, koliko je to džakova?
- 33, 34, 'ajde 'ajde nije strašno, završimo to do podne i posle ste slobodni.

Doručkovali šta smo stigli. Njih dvojica kače prikolicu za traktor, ja spremam užinu za njivu, ubacujem u torbu tri parčeta pečenja preostalog od juče, okrajak hleba, zatvaram torbu, sedam na traktor i krećemo. Njiva je nekih kilometar-dva od kuće, možda malo više, kraj Kolubare.

Već oko pola sedam krećemo da vadimo krompir. Već oko deset ja crkavam od gladi. Otvaram torbu i vadim hranu na krpu. Gledamo. Njih dvojica više gledaju u mene a ja samo zurim u ona tri parčeta mesa i okrajak hleba.

- Od one gomile hrane kući, ti spremila samo tri parčeta mesa i ovo malo leba?! Tuko jedna! Nisi normalna majke mi! - mladji brat bez pardona.

Tata iz strinine bašte donese dva paradajza. Podelimo, nama više, tati manje, kaže nije gladan, dovoljan mu taj paradajz.

Još dok smo doručkovali stiže i moj drug Aca, prvi komšija, došao na kafu a baba ga poslala da nam pomogne. Oko dvanaest stiže i Željkov drug Mića, došao na kafu a baba ga poslala da nam pomogne.

Gledam niz njivu a redovi džakova u vrstama se otegli, nigde kraja. 18, 23, 27.... ona četiri na kraju nikad napuniti, ugrejalo, upeklo, nigde lada, boli savijena kičma, bole kolena od klečanja, smrde ruke od trulog krompira, svi gladni...

U pola tri sve natovarili na kola, i krenuli kući. Mama tek stigla s posla sprema se da dodje da nam pomogne a mi sve završili. Prljavi i smrdljivi sedimo u ladu pred kućom. Ne pomeramo se, ne dišemo. Ona pita dal' smo gladni. Gladni. 'Oćemo li da nam iznese samo pečenje ili sve redno. Sve redno, uglas. Kreće pita, supa, sarma od mladog kupusa sa suvim rebarcima, pečenje, salata, cela torta, nenačeta. Bidermajer. Pravile smo torte za preslavu, suludo, pet torti na +40, daj ovu, samo još ovu, ova je super, i da probam ovu Bidermajer, vidi što dobro izgleda na slici! Mama odustaje od ubedjivanja da su nam i dve torte sasvim dovoljne jer je tata, kad počnem da ludim s kuvanjem, uvek govorio: bolje da se uči u našoj kući nego u tudjoj! Verovatno misleći, bolje da mi ispaštamo od njenog kuvanja nego neki jadni muž i njegova porodica...

Tako ja napravila Bidermajer tortu. Dve tanke korice od lešnika i belanaca. Jedan fil od čokolade, drugi od vanile. U taj od vanile dodaje se i pečeni, karamelizovani, tucani lešnik. Preko njega umućena slatka pavlaka. Sve to izmedu kora, i za kraj sve preliveno čokoladom. Torta hladna, odstajala dva dana netaknuta. Nas šestoro selo, i pojelo celu tortu. Onako s merakom, uživajući u svakom zalogaju. Kao da jedeš najbolji sladoled, a ne tortu, eto to nam je tad tako izgledalo. Jeste da je za ručak bilo sve redno, ali smo imali utisak da nas je tek ta torta vratila u život, tek smo tad progovorili.

Godinama nakon tog dana moj drug Aca je pričao o torti sa pečenim, karamelizovanim, tucanim lešnikom kao o najboljoj torti koju je ikad jeo. Ja je nikad više nisam napravila. Nekako se plašim da neće biti istog ukusa.

Copyright by Vikend Kuvarica. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.